Srpski narod je poznat po svojoj kratkoročnoj memoriji. To je jedini način za podnošenje svih prilika i neprilika u ovoj zemlji. Zato imamo banane, mleko, gaćice (tačnije njih nemamo), stiropor, krađe glasova, para i koferče i koferče.
S druge strane, gajimo selektivno pamćenje, rafinirano vekovima, stavljano na vatru kao ulje - po potrebi. Braća jednom – braća zauvek, neprijatelji jednom – neprijatelji zauvek.
Na verovanjima u mitove pozavideli bi nam i stari Grci, glavom i bradom. Kosovski boj, Gazimestan, "Nas i Rusa 200 miliona", "Milosrdni anđeo" i još mnogo toga.
Na sreću ili ne, oni koji kroje svetsku politiku ne znaju za amneziju, a u bajke ne veruju.
„Kosovo je Srbija“ - teško prevodivo na svetske jezike godinama unazad.
Istorija se ipak ponavlja
Osvrtom na ne tako davnu prošlost uočićemo paralelu koju je teško zaobići.
Skupština Srbije je 24. marta 1998. godine izabrala 109. vladu u istoriji. U toj vladi, koja je sebe proglasila “vladom narodnog jedinstva”, bilo je 36 članova i to 16 iz SPS-a, 15 iz SRS-a i pet iz JUL-a. Mirko Marjanović (SPS) je bio ponovo izabran za republičkog premijera.
Nakon bezuspešnih pregovora o Kosovu, prvi rođendan te vlade, 24. marta 1999. proslavljen je bombardovanjem Srbije.
Simboličnih 13 godina kasnije, Srbija je svoju sudbinu vratila u ruke nekadašnjoj drugoj ligi radikala i socijalista.
Žaba krastača se progutati mora
Politika Srbije prema pitanju Kosova dugo je skamenjena u mestu dok se rešenje sporovozno ali neumitno približava, sve dok jednog lepog dana svi ne budemo kolektivno konsternirani jedinim mogućim raspletom.
Ne zanemarujući uticaj različitih vladajućih struktura svih ovih godina, bilo je samo pitanje vremena ko će nositi ožiljke opekotina vrućeg krompira kojim se naši političari dobacuju.
Da li će koalicija SPS-a i naprednih radikala udariti konačni pečat na sudbinu srpskog Kosova saznaćemo već sutra.
Istorija se ponavlja, samo mi to još nikako da naučimo.
